Srpsko lekarsko društvo je osnovano na inicijativu prvog srpskog hirurga, dr Vladana Đorđevića. Sastanci su tretirali opštu lekarsku tematiku. Govorilo se o pojedinim bolestima, naročito zaraznim. Prikazivani su i zanimljivi slučajevi obolevanja, a često su bolesnici i dovođeni na sasatanke SLD kako bi ih svi prisutni mogli pregledati i dati svoje mišljenje o dijagnozi i lečenju. Dnevni red sastanaka nije unapred najavljivan pa se ni članovi Društva nisu mogli pripremati za diskusiji.

Prve dve do tri godine sastancima je često prisustvovao dr Vladan Đorđević koji je dao veliki broj prikaza, diskusija i demonstracija. Zbog njegove zauzetosti kao ličnog lekara kneza Milana Obrenovića, zatim zbog nastupajućih srpsko-turskih ratova a naročito nakon Vladanovog postavljenja za načelnika Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela, on je sve ređe prisustvovao sastancima Društva i sve ređe je na njima aktivno učestvovao prikazima hirurških slučajeva.

Srpski hirurzi su ponovo počeli aktivno učestvovali u radu Društva naročito posle 1889. godine, tj. od dolaska dr Vojislava Subotića na čelo Hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu. Pored mnogobrojnih prikaza “hirurških slučajeva”, na sastanke su donošeni odstranjeni tumori i drugi patoanatomski preparati a neretko su prikazivani i histološki preparati, koje su upočetku pripremali sami hirurzi, a nakon povratka sa specijalizacije sudske medicine i patologije, pripremu i demonstraciju preparata vršio je dr Eduard Mihel, naš prvi školovani patolog i sudski medicinar. Vremenom broj prikaza iz hirurgije bivao je sve veći, pa su zapisnici sa sastanaka Srpskog lekarskog društva često bili veoma slični zapisnicima sa sastanka kakvog hirurškog a ne opšte lekarskog društva.

Prve ideje o promeni načina stručnog rada SLD-a

Osećajući da dotadašnji način rada u novim uslovima više nije dovoljan, na sednici SLD-a od 28. januara 1906. godine, dr Vojislav Subotić, predložio je da “Upravni Odbor Srpskog Lekarskog Društva valjano poradi na pitanju o organizaciji predavanja, na kojima bi se, u redovnim sednicama, raspravljale teme od specijalnog medicinskog značaja, i to tako, da se utvrdi izvestan stalan program, a da se odrede referenti u napred, za celu godinu, i da se o tim temama javi članovima na pozivima za sednice, kako bi se znalo šta je na dnevnom redu”.

Njegov predlog tada nije prihvaćen.

Prvi sastanak srpskih hirurga i prva inicijativa za formiranje hirurškog “Udruženja”

I pored skromnih mogućnosti, razvoj hirurgije u Srbiji, na početku 20. veka bio je veoma brz, tako da su se stvorili uslovi da srpski hirurzi po prvi put održe svoj poseban sastanak i rasprave niz aktuelnih hirurških tema. Taj “Prvi sastanak srpskih hirurga” održan je 22. i 23. decembra 1907. godine u Beogradu na inicijativu dr Vojislava Subotića, vodećeg srpskog hirurga tog vremena. Bilo je ukupno 65 učesnika sastanka.

U svom govoru na otvaranju sastanka, dr Subotić je rekao i ovo: ”Ko god je pratio razvitak hirurgije u Srbiji za poslednih nekoliko decenija, mora reći da ima pozitivnog napretka: ima sve više radenika, sve jačih snaga, sve boljeg uspeha; narod pak stekao je poverenja prema hirurgiji i obraća se rado za pomoć toj veštini, od koje se pre strašio. I sve bi to još bilo bolje, kada bi se, gospodo, mi, srpski hirurzi, bolje medju sobom poznavali. Ali mi do sada nismo imali mnogo prilike, da to učinimo; mi nismo bili u položaju da svoje misli uci iskustva po našoj struci kritički izmenjamo i njima se medjusobno koristimo. Zadatak ovog našeg današnjeg sastanka bio bi medju ostalima i taj, da u nama pobudi želju, da to u buduće bude drugačije”. On dalje kaže : “A mi srpski hirurzi, trebali bi da se potrudimo, da zajedničkim radom proučimo po neko pitanje iz naše struke, naročito s obzirom na osobine koje su eventualno posledica uticaja prilika ovog našeg zemljišta”. Iako je očigledno o tome razmišljao, dr Subotić je smatrao da je još rano da se formira hirurško društvo pa kaže: “Ja, gospodo, mislim da smo još odviše slabi, da nas je još premalo, da bi trebali sada već osnivati hirurško društvo s čvrstom organizacijom i preciznim pravilima. Držim da će biti bolje ako, za sada, obrazujemo samo udruženje, koje bi se u slobodnim sastancima, prema potrebi, 1-2 put godišnje sastajalo. Mesto i vreme sastanka, teme i referate kao i predsedavajuće i sekretare, koji bi se imali brinuti o materijalnoj organizaciji sastanka, mogli bi uvek u napred izabrati. Pitanje o publikaciji radova na sastanku moglo bi se regulisati ili u sporazumu sa uredništvom “Arhiva”, ili pomoću sanitetske uprave, ili najzad i našim sopstvenim sredstvima. Mislim, gospodo, da ćete biti sporazumni sa ovim, što sam Vam imao čast saopštiti”. Usledilo je jednoglasno “Jesmo”

Sastanak je održan na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice. Održane su 4 sednice, tri radne i jedna administrativna. Podneto je 14 referata i saopštenja uz mnogobrojne diskusije. Štampan je i zbornik radova sa predavanjima i diskusijama.

Rešeno je da se i sledeći sastanak održi u Beogradu, po mogućstvu u isto vreme kad i godišnja skupština Srpskog lekarskog društva a za glavnu temu izabran je “Peritonitis”. Dr Vojislav Subotić je imao u planu da se ovakvi sastanci srpskih hirurga održavaju svake godine, ali do toga već 1908. godine nije došlo, jer su, kako kaže “političke prilike osujetile održavanje II sastanka” (misli se na krizu koja je usledila nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine).

Uveren da se stručni rad srpskih lekara “koji se bave operativnom medicinom i pograničnim strukama” mora bez odlaganja oboljšati, dr Subotić je 22. X 1909. uputio poziv beogradskim lekarima radi “dogovora o programu zajedničkog naučnog rada u zimskoj sezoni”. On dalje kaže: “Mislim da nije potrebno da Vam govorim o potrebi i koristi ovakvog delanja u nas i za nas, samo ćete mi dozvoliti, da Vam kažem da mi, i ako slabi i nejaki, čini mi se imademo ipak i više i boljih snaga, no što se to obično u nas misli, ali da te snage nisu dovoljno prikupljene i organizovane. I ako ja držim, da o pravom napretku medicinskih nauka u Srbiji ne može biti ni reči sve donde, dok ne budemo imali svoj stožer, svoj srpski medicinski fakultet, ipak mislim, da bi se dalo po nešto korisnoga učiniti i dok do toga fakulteta ne budemo došli. Ako u nas bude živoga interesovanja za našu nauku, ako se budemo umeli skupiti i zajednički prionuti, da jedan drugoga pomognemo i poučimo, onda neće biti teško taj rad tako organizirati, da od toga bude koristi za svakoga od nas. Mi, bez fakulteta na žalost, ne možemo doći do takve podele rada, da bi se mogli baviti medicinskim naukama u smislu čisto naučnom, istraživačkom, u iole većoj meri; ali ako nam je taj visoki nivo za sada još samo teško ili nikako pristupačan, mi možemo obdelavati nauku u toliko, da postane svakom pojedincu u širim granicama pristupačnija. Mi možemo zajedničkim radom rasvetliti pojedina pitanja s obzirom na naše geografske, etnografske i ostale prilike. Čini mi se, da smo mi, koji smo ovde u Beogradu, naročito pozvani, da na tom radu prednjačimo i da dokažemo da u nas ima i volje i snage za rad na medicinskom polju, te da smo u stanju taj rad tako organizirati, da od njega bude i stvarne koristi za svakoga od nas; da mi, ne precenjujući svoje skromno znanje i umenje, osećamo potrebu da se usavršimo težeći za tim, da naše nauke u Srbiji podignemo, što bliže, onom stupnju savršenstva, na kom se one nalaze u većim, kulturnijim, pa time i naprednijim narodima. Polazeći od ove osnove, ja mislim, da bi mi, beogradski lekari, koji se bavimo operativnom medicinom i pograničnim strukama trebalo da obrazujemo jedno slobodno udruženje, koje bi se imalo sastajati od vremena na vreme, bilo u raznim bolnicama, bilo na drugim mestima. Na tim sastancima bi se držale stručne demonstracije, pri kojima bi se imalo ulaziti dublje u studiju bolesti, koja je povod demonstraciji, kultivišući pri tom naročito i stvarnu diskusiju. Na tim sastancima imale bi se obradjivati i teme, koje bi se u napred za celu sezonu odredile, a koje bi se, naročito s obzirom na našu malobrojnost, ticale i takvih predmeta, koji zasecaju u više disciplina. Na ove sastanke, naročito kad bi se tretirala pitanja opštijeg interesa n.pr. iz hitne hirurgije (Chirurgie d’urgence) mogli bi pozvati i veći broj beogradskih lekara. Razume se, da bi pristup svakom lekaru uvek slobodan bio. Za izradu tema treba izabrati odmah i referente. Docnije moglo bi se može biti pristupiti i obrazovanju naročite sekcije u okviru Srpskog Lekarskog Društva”.

U diskusiji koja je usledila, dr Sondermajer je naglasio da “obrazovanje ove efemerne zajednice nema cilj da proizvede kakav rascep u Srpskom Lekarskom Društvu. Ovo naše udruženje imaće svoj delokrug pored, a ne protiv Lekarskog Društva”.

Videli smo da ranija inicijativa dr Subotića da se sastanci SLD najavljuju unapred i da budu tematski usmereni nije naišla na pozitivan prijem. Nezadovoljan time, on je odlučio da paralelno sastancima Društva organizuje sastanke za beogradske lekare ”koji se bave operativnim disciplinama” a koji bi imali unapred najavljeni dnevni red i koji bi imali hirurško usmerenje. Njegovu inicijativu prihvatili su pomenuti lekari i tako su nastali tzv. “lekarski sastanci” na koje se u Upravi SLD nije povoljno gledalo jer su pribojavali da oni mogu dovesti do razbijanja Društva.

Lekarski sastanci

Prvi sastanak održan je 22.X 1909. sa 16 učesnika. Nakon Subotićevog uvoda u kome je uglavnom ponovio ono što je ranije rekao, a što je već navedeno, usledila je diskusija i dogovor o temama koje će biti podrobno referisane i diskutovane. Kao glavne teme bile su određene: Oboljenja paranazalnih šupljina, razne manifestacije gonoreje i lečenje tuberkuloze zglavaka.

Drugi sastanak održan je na Hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice 24.X 1909, treći je držan 7.XI 1909. u Babičkoj školi, četvrti na Unutrašnjem odeljenju 24.XI. 1909, peti u Opštoj vojnoj bolnici 19.XII 1909., šesti 18.I 1910. na Hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice, sedmi u Opšte državnoj bolnici 15.II 1910., i poslednji osmi 27.II 1910 takođe u Opštoj državnoj bolnici: Na „lekarskim sastancima“ referisane su mnogobrojne teme i oboljenja koja mogu dati hirurške komplikacije i u nekoj fazi bolesti zahtevati hirurško lečenje a sa kojima su srpski hirurzi i lekari imali neko iskustvo. Na kraju serije „lekarskih sastanaka” Subotić je zaključio da je „ program rada lekarskih sastanaka u ovoj sezoni koji je na prvom sastanku 22.XII 1909. usvojen, ostvaren i iscrpljen“ pa je zaključio lekarske sastanke, zahvaljujući se svim učesnicima, koji su „dali truda da zajednički rad bude što korisniji“.

Prvi jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu

Posle ”lekarskih sastanaka” javila se i ideja da se organizuje novi Sastanak srpskih hirurga. No, istorija je htela da se ta ideja izrodi u nešto veće. Naime, napredak kraljevina Srbije i Bugarske i nacionalno buđenje kod slovenskih naroda u sastavu Austrougarske monarhije, učinili su da su Bugarska a naročito Srbija u svesti ostalih slovenskih naroda bile matica u koju su s nadom i čežnjama gledali svi jugoslovenski narodi pa i lekari. Zato je u Sofiji 1910. godine održan južnoslovenski lekarski sastanak na kome se, kako kaže dr Vojislav Subotić “nas nekoliko jugoslovenskih hirurga dogovorilo, da pokušamo prirediti sastanak u Beogradu. Docnije smo tu misao malo preuredili i pozvali Vas na I Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu”. Za glavnu temu sastanka izabran je “Ileus”.

Sastanak je održan 5., 6. i 7. septembra 1911. godine u Beogradu. Koliki je značaj ovom sastanku pridavala vlada Kraljevine Srbije vidi se po tome što su otvaranju prisustvovali najviši državni zvaničnici, predsednik vlade, ministar unutrašnjih dela, ministar prosvete, predsednik grada Beograda i načelnici gradjanskog i vojnog saniteta. Kako se onda gledalo na Jugoslovenstvo i pripadništvo njemu, vidi se iz kojih se nacionalnih komiteta odnosno odbora sastojao “organizacioni odbor” ovog sastanka. U Bugarskom nacionalnom komitetu bilo je 13, hrvatskom narodnom odboru 5, slovenačkom 4 i u srpskom narodnom odboru 3 člana (Vojislav Subotić, Čedomir Djurdjević i Solomon Alkalaj). Sastanku je prisustvovalo 132 učesnika. Predsednik sastanka je bio Vojislav Subotić a glavni sekretar Solomon Alkalaj. Bilo je i 16 počasnih predsednika i 6 počasnih sekretara. Održano je 5 sednica i izneto ukupno 67 referata. O kvalitetu sastanka govori i to što je bilo 80 diskusija.Sa sastanka je štampan zbornik radova i diskusija.

Narednih godina rad SLD je bio jako ometen Balkanskim ratovima. Srpski hirurzi su dobili priliku da svoja znanja primene u tim ratovima, tokom kojih je održano i više sastanaka srpskih i stranih hirurga i lekara koji su u ovim ratovima došli u pomoć srpskom sanitetu.

Dalje incijative za formiranje stručnih sekcija SLD i "Hirurškog Društva"

Ubrzo posle oslobođenja i ujedinjenja, novoformirano Jugoslovensko Lekarsko Društvo je 15. IX 1919. godine izdalo Pravilnik za stručne sekcije u kome se kaže: ”1. U Jugoslovenskom lekarskom društvu mogu se organizovati sekcije za sve grane medicine. 2. Svrha sekcije jeste unapredjenje i gajenje odnosne grane medicine znanstvenim saopštenjima i raspravama u sastancima i međusobno upoznavanje i poticaj za rad. 3. Svaka sekcija bira sebi: predsednika, tajnika i eventualno blagajnika, koji se brinu za organizaciju sekcije”. Pravilnik su potpisali predsednik SLD dr M. Jovanović Batut i sekretar dr Sveta Stefanović. I zaista, osnovano je Jugoslovensko hirurško udruženje čiji je prvi predsednik bio prof. dr Mihailo Petrović, brigadni đeneral ali hirurška sekcija SLD-a nije osnovana. Dr Vojislav Subotić je 1919. godine imenovan za redovnog profesora hirurgije na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Iako teško bolestan, Subotić je predano radio na ustrojstvu Medicinskog fakulteta ali nije zaboravio ni Srpsko lekarsko društvo. Imao je čvrstu nameru da u najkraćem roku osnuje “Srpsko hirurško društvo”, ono što je kasnije nazvano “Hirurškom sekcijom Srpskog lekaraskog društva”.

Dana 10. X 1919. godine na čelu grupe od 18 redovnih članova SLD, dr Vojislav Subotić je uputio pismo predsedniku SLD sledeće sadržine: ”Čast nam je umoliti vas g. Predsedniče, da biste izvoleli na XVI Glavnom godišnjem sastanku SLD prilikom tačke 4 dnevnoga reda saopštiti sledeći naš predlog: Da bi se u okviru SLD moglo pristupiti diferenciranju stručnih radova i udubljenju radova i diskusija predlaženo, da se u pravila SLD unese mogućnost obrazovanja stručnih sekcija, posredstvom predsedništva SLD a na predlog bar 10 članova. Sekcije će imati svoju organizaciju, držaće sednice po svojoj potrebi i zapisnike istih predavaće predsedništvu SLD na štampanju u Srpskom Arhivu. Svaki član SLD moći će učestvovati u svim sednicama svake sekcije. Pojedine sekcije mogu držati i zajedničke sednice. Bilo bi korisno kada bi pojedine istovrsne ili srodne sekcije raznih lekarskih udruženja u Kraljevstu Srba, Hrvata i Slovenaca stupile u što tešnju vezu, obradjujući odabrane stručne teme po sporazumnom programu.”

Na Glavnom godišnjem skupu održanom 22. XI 1919. usvojena je predložena izmena i dopuna “Pravila SLD-a”, čime su stvoreni i statutarni uslovi za formiranje sekcija unutar SLD. Ovu mogućnost iskoristile su četiri specijalnosti tako da su u međuratnom periodu osnovane Ftiziološka, Pedijatrijska, Dermatovenerološka i Stomatološka sekcija.

Međutim, konkretne radnje na formiranju Hirurške sekcije nisu usledile čak ni od Subotića, po svoj prilici zbog njegove ogromne zauzetosti oko formiranja Medicinskog fakulteta i mnogobrojnih problema razne vrste koji su to formiranje pratili kao i zbog teških zdravstvenih problema koje je imao. Ipak nema sumnje da je on taj zadatak stalno imao na umu. Tako je krajem novembra 1923. godine, svega nekoliko dana pred smrt, svom najstarijem đaku i saradniku, profesoru Mihailu Petroviću, profesor Subotić je rekao: “Vidite, amice, jesu li svi naši hirurzi upisani! Čim se pridignem treba da se sastanemo i jedan put da ustanovimo naše hirurško društvo. Ono je potrebno jer mnogo ima što se ne može reći na opštoj sednici”.

Vojislav Subotić je umro 5. decembra 1923. godine ne dočekavši da “ustanovi Srpsko hirurško društvo”. Njega je nasledio Profesor Milivoje Kostić. Ideja o formiranju Hirurške sekcije je potpuno zamrla, uprkos tome što su između dva svetska rata održavani sastanci hirurga Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i to: II Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Zagreb, 5-7. Septembar 1921. (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), III Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Beograd, 19-21. Septembar 1927. (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca), IV Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Split, 5-8. oktobar 1930. (Kraljevina Jugoslavija), V Kongres Jugoslovenskog hirurškog društva, Beograd, 28. april – 1. maj 1934. (Kraljevina Jugoslavija), VI Kongres Jugoslovenskog hirurškog društva, Ljubljana, 3-5. Septembar 1937. (Kraljevina Jugoslavija).

Rad hirurga Srbije se i dalje odvijao na dva koloseka: 1. Na jugoslovenskom, gde su učestvovali na “jugoslovenskim sastancima za operativnu medicinu” do 1930. godine odnosno na “kongresima jugoslovenskog hirurškog društva” 1934. godine u Beogradu i 1937. u Ljubljani., i 2. Na nivou Srbije gde se rad Srpskog lekarskog društva odvijao kao i ranije, u kome niko nije pokretao inicijativu za formiranje Hirurške sekcije. Posle II svetskog rata počelo je osnivanje sekcija u SLD. No ni tada Hirurška sekcija nije bila među prvima koja je osnovana. Pre nje reosnovane su ili reosnovane neke, pre rata već formirane sekcije: Pneumoftiziološka (4. XII 1946.), Kardiološka (8.XII 1946.), Radiološka ( 15. XII 1946.), Sekcija za higijenu (Januara 1947.), Oftalmološka ( 5.III 1947.), Pedijatrijska (15.III 1947.), Ginekološkoakušerska (18. I 1948.), Otorinolaringološka (1.II 1948.) i Sekcija za istoriju medicine (12.II 1950.)

Dakle, čak i kada su posle rata ubrzano osnivane nove sekcije unutar SLD, čitavih pet godina nije bilo inicijativa za osnivanje Hirurške sekcije. Nije poznato ko je za to “kriv”, ali po logici stvari, sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da se profesor Milivoje Kostić nije zalagao za formiranje Sekcije, što se od njega, kao vodećeg srpskog hirurga i jedinog redovnog profesora hirurgije moglo i moralo očekivati. Na to ukazuje i činjenica da se u Izveštaju o radu SLD za 1950. godinu, kad je Hirurška sekcija i osnovana njegovo ime nigde ne pominje. Nema ni dokumentacije niti sećanja živih hirurga o tome ko je i kad pokrenuo inicijativu za formiranje Sekcije, ali bez ikakve sumnje to nije bio profesor Milivoje Kostić, iako bi bilo normalno očekivati da on bude inicijator osnivanja Sekcije i njen prvi predsednik (Istina, u Izveštaju za 1952. godinu na jednom mestu se kaže da je prof. dr Milivoje Kostić “prošle godine izabran za predsednika Udruženja hirurških sekcija Jugoslavije”). Medjutim, nema dokumentacije ni indicija da li je to udruženje ozbiljnije funkcionisalo niti da je organizovalo bilo kakve sastanke koji bi u izveštajima morali biti registrovani.

Osnivačka skupština Hirurške sekcije SLD održana je sa 22. marta 1950. godine u Beogradu (dakle sa 27 godina zakašnjenja) iako se za njom, kako se u Izveštaju Sekcije za 1950. godinu kaže, “osećala potreba još ranije”. Za prvog predsednika Sekcije izabran je Prof dr Dimitrije Jovčić, dečji hirurg i ortoped, šef Hirurškog odeljenja Dečije hirurške klinike. Profesor Milivoje Kostić vrlo verovatno nije ni prisustvovao osnivačkoj skupštini, jer je teško zamisliti da ne bi bio izabran za predsednika, ili bar u Upravni odbor Sekcije. Imajući na umu autoritet koji je među srpskim hirurzima imao, osnivanje Sekcije najverovatnije je obavljeno mimo a možda i protiv njegove volje.

Obzirom na ogromni značaj koji je Hirurška sekcije SLD odigrala i igra u razvoju hirurgije i edukaciji hirurga u Srbiji, može se zaključiti da je toliko zakašnjenje u osnivanju Sekcije nanelo veliku štetu razvoju hirurgije u našoj zemlji.

Literatura

• Subotić V. Govor na prvoj sednici na Prvom sastanku srpskih hirurga 22. XII 1907. godine. Izveštaj o radu Prvog sastanka srpskih hirurga. Beograd 1908; 4-5.
• Lekarski sastanci. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1910: sv. 1: 41-44., 45-50.,50-54., sv.2:87-91., 91-95., 95-99., sv. 3 144- 147., i 147-155.
• Zapisnik sa XLI Glavnog godišnjeg skupa Srpskog lekarskog društva držanog 22. XI 1919. god. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1920; sv. 1 i 2; 76-101.
• Petrović M. O radu i životu Vojislava Subotića. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1924; sv. 3; 111-120.
• Izveštaj Upravnog odbora Srpskog lekarskog društva podnesen 8. redovnoj godišnjoj skupštini 25. 03. 1951. god. Beograd, 1951; 39-40.
• Izveštaji Upravnog odbora o radu Srpskog lekarskog društva od 1952. do 1979. godine.
• Arhiva hirurške sekcije SLD-a
• Čolović R. 50 godina Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva. Prosveta, Beograd 2002.
• Lična arhiva autora
• Podaci iz dokumentacije stručne službe SLD.